Od svih naroda sa kojima Srbi žive zajedno,dele prostor i sudbinu,redje dobru a češće zlu,prolazeći kroz mnoga teška istorijska iskušenja,Slovacima zasigurno pripada posebno i počasno mesto.Jer,niko poput njih nije istovremeno tako emotivno i toliko čvrsto vezan za svoju otadžbinu,s jedne strane,ali i za svoju domovinu,s druge strane.Zato nikada u proteklim vekovima srpskoslovačkog suživota nije medju njima bilo nesklada,teških nesuglasica ili kakve netrpeljivosti.Mogli su samo Srbi,u svojoj većinskoj sigurnosti i stoga nepromišljenoj osionosti,da nesvesno povrede svoje trudoljubive i nezlobive susede Slovake koji im to,istorijski gledano,nikada nisu uzeli za zlo i tako uzvratili.Naprotiv,u svim prilikama i,što je važnije,u neprilikama kojih je bilo i kojih ima mnogo više,pokazali su se kao dobre i nadasve blagorodne komšije na čije se razumevanje moglo računati i na čiju se pomoć smelo uvek osloniti.
Vredni koliko i nenametljivi,okrenuti svojoj bogatoj tradiciji,čiji su uzorni čuvari,do mere dostojne poštovanja i oponašanja,Slovaci u svakom pogledu zrače pozitivnom stvaralačkom energijom,privrednom i društvenom,kulturnom i umetničkom.Tako su od mesta u kojima žive više od dva veka,širom sadašnje Vojvodine,posvećeni očuvanju vitalnih etničkih,etičkih i estetičkih vrednosti svog matičnog naroda,napravili osebujne i živopisne društvene oaze visokih radnih i duhovnih standarda.U tom pogledu posebno se ističe živopisno banatsko selo Kovačica kojem su njeni meštani,izvorni slikari,marljivim radom,stečenim ugledom i mnogim priznanjima,obezbedili vidno mesto na kulturnoj i umetničkoj mapi Srbije,Evrope i sveta.
U nizu poznatih i priznatih slikara(kakvi su:
Nema sumnje,Jan Knjazovic je slikao srcem,zato je i svoje slike srcem potpisivao.A,kada je ono prestalo da kuca u njegovim grudima,dogodilo se ono što svaki roditelj priželjkuje,nastavilo je da pulsira u telu naslednika,u grudima njegove jedinice i miljenice Ane,koja je po svemu krv njegove krvi i plot njegove ploti.Mada joj je brižni otac omogućio da stekne diplomu na beogradskom Fakultetu političkih nauka,ipak se postarao,nipošto slučajno,da ona još u ranoj mladosti pronikne u tajne njegovog slikarskog postupka,da otkrije značaj tradicije,u prvom redu ljubav prema radu,rodu i okruženju,ukratko da oseti opojnu radost stvaranja.
Tako je logično i prirodno,da logičnije i prirodnije ne može biti,Ana nastavila tačno tamo gde je i kada je njen otac usnuo večnim snom,ali spokojan i siguran da je ostavio istinskog naslednika.Dakle,na sreću svih poštovalaca dela Jana Knjazovica,a njih ima mnogo,i dalje nad Kovačicom i njenim žiteljima traju plave noći mladog i punog meseca,iznad plavih kuća,plavih ulica i polja,iznad razigranih konja duginih boja i veselih ljudi.I dalje se na jednako vedar,životnim optimizmom prožet i merom ljudske topline ozaren,način nižu redovi ušorenih slovačkih domova,odlaze na polja orni ili se vraćaju sa njih umorni ali zadovoljni slovački težaci,dok na njih laju kerovi ili im se oko nogu umiljavaju mačke i beži uplašena živina.I dalje se u znaku proverenih likovnih vrednosti marke Knjazovic u Kovačici igra i slavi,jašu besni konji ili se vraćaju iz bircuza,sa bocom crvenog vina u rukama i uz grdnju svojih domaćica,veseli Slovaci.I dalje se sve to predstavlja jednim osebujnim slikarskim postupkom čija je likovna poetika dugom stvaralačkom praksom do kraja izbrušena.Crtež je gibak i sveden na bit,forma je čvrsta,puna i otežala,anatomija pojednostavljena i pokret krut,koloristički skladovi su uslovljeni intimnim raspoloženjem i oživljeni tananim valerskim proslikavanjem,svetlost ne zavisi od izvora izvan već je odredjena nekom unutrašnjom snagom i logikom,prostor je na slikama najčešće rešen po zakonu zlatnog preseka,dok je kompozicija uvek uravnotežena.San je vazda ispred jave a mašta gospodar realnosti.
Samo što na slikama posle 1985. umesto jednog kucaju dva srca,sa koliko ih inače potpisuje Ana, kći čestitog Jana, jemčeći istovremeno i trajanje i visoki kvalitet slikarske tradicije kuće Knjazovic.
Da je svest o tradiciji,što znači svest o prošlosti radi budućnosti ,o obavezama prema precima jednako kao i prema naslednicima, u stvaralačkoj porodici Knjazovic formirana i ukorenjena, najrečitije potvrdjuje činjenica da je stopama Jana i Ane upravo krenula njihova unuka i kćerka,dvadesetpetogodišnja Nataša Mijailović Knjazovic.Mada je apsolvent na Višoj politehničkoj školi ,na otseku za industrijski dizajn, što znači da već poseduje elementarno likovno obrazovanje ,ona ipak u celosti ostaje na poetskom tragu čije stilske osobine i čiju vrednost odredjuje zašitni znak marke Knjazovi.To neporecivo potvrdjuju temeljne osobine njenog crtačkog i slikarskog postupka, gipkost i čvrstina linije, izbor palate,rešavanje prostora i gradjenje osebujne atmosphere, tako da se njen blagi otklon na ikonografskom planu,ispoljena sklonost ka motivima onirističkog i nadrealističnog porekla, doživljava kao posledica mladalačke ljubopitljivosti i potrebe da da se bude nov ili drugačiji.Medjutim, više je nego jasno, to potvrdjuju njeni uspeli prvenci, da u slikarskoj porodici Knjazovic već uveliko kuca treće srce.