Banatsko  selo  Kovačica postalo je poznato u svetu po brojnim slikarima. Etnički  izolovan, strogo hermetizovan nacion, iz nagona za nacionalnim samoodržanjem brižljivo je čuvao i negovao sve moralne, društvene i istorijske osobenosti svojih predaka. Sve što ih je odlikovalo i razlikovalo od drugih čuvali su i prenosili s kolena na koleno.

Među brojnim slikarima koliko ih je bilo u Kovačici, a ima ih i danas, neprolazno mesto pripada slikaru Janu Knjazovicu. Na likovnoj sceni Kovačice pojavio se 1951. godine zajedno sa Martinom Jonašom. Obojica su, svako na svoj način, svođenjem elemenata folklora na elemente boja, obezbedili sebi autohtonost i singularnost. No, Jan Knjazovic je prerano umro, ne stigavši da se iskaže u svojoj punoj stvaralačkoj energiji.

Imao je jedinicu kćer Anu koju je jedino voleo više od slikanja. Zato je najradije vreme provodio kraj nje dajući joj papir i olovke u boji. Nešto od iskona, važnije od svega, jeste nasleđe koga niko nije svestan, ali ono se genetski prenosi na mlađe i okupira ih. Tako je mala plavokosa devojčica anđeoskih očiju vazda sedela kraj oca i slikala. Vukli su je neki daleki čarobni snovi koji su se rađali pod veštom paletom njenog oca. U taj njegov svet koji je mamio sa slika Ana  je bila zaljubljena, a mirisi boje i terpentina bili su joj najslađi.

Knjazovic je za svoje teme koristio one tipične za sredinu i podneblje u kome je ponikao i živeo. Slikao je svoje seljake na njivi u svim godišnjim dobima, na pijaci, igranci, svadbi, slikao njihove nevolje, tuge, veselja… Pa, ipak, u mnogome se razlikovao od ostalih slikara u Kovačici. Snaga i prepoznatljivost njegovog likovnog izraza je u načinu prikazivanja tema. Boje, svetlo i oblik koristio je lako, rasterećeno i bez suvišnih detalja gradio kompoziciju neobičnu ali uverljivu. Prepoznatljiv u  koloritu (tamnoljubičasta, tamnoplava sa akcentima oranž, ružičaste i žute) stilizaciji i obliku (kuća, životinja, cveća, ljudi) uz često prisutnu dozu lakog humora, Jan Knjazovic je izgradio  autentičnu likovnost unutar kovačičkog likovnog kruga. Ana je rasla. Putevi su je vodili sve više i sve dalje. Slikanje joj nije sada bilo jedina preokupacija, mada mu se često vraćala, svaki put bolje i sigurnije.

Nakon očeve smrti i još nekih ličnih brodoloma, već izgrađena ličnost s određenim pogledom na svet, uzimajući kist u ruke i vraćajući se detinjstvu i toplim roditeljskim uspomenama na velikog slikara, divnog oca i sjajnog čoveka osećala je strah. Pitala se: Hoću li uspeti? Neću li obrukati oca? I njena odgovornost odjednom je postala dvostruka: Šta li će reći očeva publika i kritičari? Šta li bi rekao otac da vidi? Ali sve se brzo razrešilo. Njene slike su odmah našle put do publike i uspostavile sa njima komunikaciju. Atmosfera je bila takva da se moglo čuti: Već viđeno, ali nije isto. Senzibilitet i poetika koji se iz srca pretače u kist čini da Anine slike imaju u  sebi nešto više lirizma, a tamnijim tonom i življim koloritom na figurama postiže veću snagu i volumen, oseća se veća dinamika. Manje su statične. Publika je najpre bila uzdržana, a zatim se polako navikavala na njene slike da bi ih, najzad, bez zadrške prihvatila. Ana je bila konačno srećna. Činilo joj se da  tu negde kraj nje lebdi mio pogled, smeše joj se njegove tople i sjajne plave oči, oseća njegov dah. Znala je. Uspela je!

Toliko je puta gledala njegovu, do sinteze uprošćenu formu koja želi da naznači ili istakne. I ona je to sa razumevanjem primećivala, urezivalo joj se u svest. U detinjstvu se sve upija i ne zaboravlja. Sada često uhvati sebe kako poseže sasvim nesvesno za bojama koje je koristio njen otac. Ana živi od tih reminiscencija i zna da dotle dok ona slika živi i on. Oseća da je to inkarnacija velikana koji je bio njen otac i davao joj prve časove slikanja iz svog srca i autoriteta.

Kad sam prvi put videla njene slike, uzviknula sam: Dobro došla, Ana. Ona me je stidljivo pogledala i rekla: Mislite li to ozbiljno? Mnogi mi kažu da ličim na oca. Nasmejala sam se: Valjda da si mu slična? Pa to je u redu! Mnogi asociraju na Boša, Brojgela, Večenaja, Generalića… nisam sigurna da su u srodstvu.

Istorija nas uči da se svaka umetnička projekcija nastoji nametnuti svojim značenjem i u svom materijalnom postojanju. Značenje je zavisno od heterogenih faktora.

Koviljka Smiljković